🌿 Navike koje su mi promenile život - Petkom u pet

Srećan vam početak avgusta.

Uvek kada stigne novi mesec, imam osećaj da nam se nudi nova prilika. Kao mali podsetnik da je dozvoljeno krenuti ispočetka, ma koliko puta to već učinili.

Poslednje dve godine bile su za mene možda i najznačajnije u životu. Toliko sam radila na sebi, na svojim navikama i svakodnevici, da iako spolja nije bilo nikakvih velikih i dramatičnih događaja, iznutra se osećam preporođeno.

Kao da sam, malo po malo, pronašla najbolju verziju sebe i nikad se nisam osećala bolje u sopstvenom telu.

Shvatila sam usput i nešto važno: promene ne moraju biti ogromne da bi bile stvarne i značajne. Ne traže od nas revoluciju. Nego male, gotovo smešno jednostavne korake koji se polako, tiho uvuku u dane, sate i minute i tako naprave veliku razliku.

Danas želim da podelim nekoliko takvih sitnica koje su mi postale mali spasioci. O njima vam ranije nisam pisala, a verujem da će vama biti korisne.

Kao nežni podsetnik da je i najobičniji trenutak, navika i ritual, dovoljan da nam život bude ispunjeniji.

Svake večeri, taman kad pomislim da ću se srušiti u krevet, nateram sebe na mali ritual od dva minuta.

Skupim ono što se tokom dana razmilelo po stanu: operem posuđe, vratim knjige na svoje mesto, odeću ubacim u ormar ili u korpu, sredim radni sto.

Godinama sam obećavala sebi da ću odmah vraćati stvari na svoje mesto. Naravno, ta navika nikad nije zaživela. Ali ova mala prevara, dva minuta pred spavanje, nekako jeste.

I svaki put ujutru, kada otvorim oči i ne dočeka me haos, imam osećaj kao da sam sebi poklonila mir. Kao da je neko tiho sredio prostor dok sam spavala.

Obavezno probajte da pustite neku zabavnu pesmu dok sve vraćate na svoje mesto. Mnogo je lakše kad se spremanje pretvori u mali plesni ritual. Dok pesma stigne do kraja, posao je već završen, a raspoloženje bude takvo da jastuk dotaknetem sa osmehom na licu.

Jedna od navika koja mi je u poslednje vreme promenila pogled na dan i rekla bih život, je praksa da svaki dan zapišem po jednu sitnicu na kojoj sam zahvalna.

Nekad je to nešto veliko, a nekad prosto sitnica: kafa u tišini, igranje sa Eli i Miom, dobar razgovor, paradajz iz bašte koji je baš tog dana dozreo.

Ova praksa ne traje duže od dva minuta, ali menja ceo osećaj dana. Kad svesno zastanem da zabeležim šta mi je donelo radost ili mir, imam utisak da život odjednom ima više boja.

I što je najlepše, te male beleške se skupljaju, pa posle nekog vremena imam čitavu malu zbirku podsetnika da se dobri trenuci dešavaju svakog dana, čak i kada se čini da je iza nas bio težak period.

Naučila sam da i najjednostavniji obrok, smućkan za par minuta kod kuće, vredi više nego bilo koja poručena kutija ili fast food „s nogu“.

Kad nemam snage ili vremena za kuvanje, posegnem za onim što već imam pri ruci: paradajz salata, parče hleba i malo maslinovog ulja. Nekad ubacim sir ili kuvano jaje i to je to. Sasvim dovoljno.

Istina je da ovakav „dovoljno dobar“ obrok ne donosi samo sitost, već i mir. Znam šta jedem, osećam da prija mom telu i nemam grižu savesti. Skroz je u redu da neki ručkovi izgledaju baš ovako.

U svetu gde je previše lako poručiti nešto procesuirano, ovo mi je postao mali, ali važan oblik brige o sebi.

Iz tog razlog uvek imam spremna bar tri ovakva brza i jednostavna recepta od sastojaka koje gotovo sigurno imam u frižideru, zalepljena na vratima frižidera, kao mali podsetnik da se uvek mogu osloniti na ono „dovoljno dobro“.

20 minuta pre nego što legnem, ostavljam telefon da se puni u drugoj sobi.

Umesto beskonačnog skrolovanja i notifikacija, dobijem tih nekoliko minuta mira. To je skoro uvek vreme kada pišem jednu rečenicu zahvalnosti i sklanjam stvari po stanu uz ples.

Rezultati nakon nekog vremena praktikovanja ovog rituala su: mirnije misli, lakši san, disciplina, manje neobjašnjivog umora…

Kada sam tek počela ovo da praktikujem, shvatila sam da nije dovoljno da samo ostavim telefon pored sebe uz ono klasično „neću ga dirati“. Jer hoću i uvek na kraju bih. Zato se meni najbolje pokazalo da ću se ovog pravila držati samo ukoliko ga bukvalno stavim van domašaja i na taj način sebe nateram da uradim ono što mi zaista treba.

Dugo sam imala naviku da nikad ne radim samo jednu stvar. Dok jedem - YouTube. Dok kuvam - podkast. Dok pijem kafu - internet i skrol u beskonačno. Kao da sam se plašila tišine i neiskorišćenog vremena.

A onda sam odlučila da postanem svesna te svoje greške i da probam da je ispravim. Sada, kada pijem kafu, trudim se da radim baš to, samo pijem kafu. Šetnje su mi još uvek rezervisane za podkaste, ali neke radnje sada svesno biram da budu samo to što jesu.

I znate šta? Kada sam sebi dozvolila da mi bude dosadno, otkrila sam da dosada uopšte nije praznina, nego prostor iz kojeg izviru ideje. Toliko kreativnosti dolazi iz tog „ničega“.

Ako me nekad neko pita odakle mi sve te ideje za razne projekte, odgovor je prost: iz dopusta sebi da se dosađujem i da najčešće radim uvek jednu radnju u datom trenutku.

Bonus izazov za vas: Ako želite da stavite sebe na test, probajte ovo: skoknite sami na kafu u omiljeni kafić na otvorenom, bez telefona!
Samo vi i šoljica kafe. Kad se vratite kući, preispitajte sebe. Kako ste se osećali dok ste sedeli sami u tišini i niste radili ništa do ispijali svoju kaficu?

Nisu ovo nikakve „life-changing” metode, ali iskreno, meni dani budu mirniji i lepši kad ih se pridržavam.

Tako da, ako ti treba znak da uvedeš neku novu praksu koja će ti ulepšati dane, evo ga, stigao je u tvoj inbox.

⭐znak⭐

A još je i prvi dan avgusta, što zvuči kao sasvim solidan razlog da kreneš.

Hajde da ovaj avgust pretvorimo u malu avanturu za dušu.

Do sledećeg petka,
Sonja